„Srbska“* narodna muzika, ili bolje rečeno ,,Turbo- folk“ kako ga je definisao Rambo Amadeus spada u sintezu više muzičkih pravaca, u kojima najmanje ima srbskog etnosa.
U današnjoj narodnoj muzici sublimirani su arapski, ciganski, turski i grčki uticaji koji zajedno čine jedan melting pot koji se danas naziva narodna muzika. Punu ekspanziju doživljava za vreme vladavine Slobodana Miloševića jer svojim primitivnim i vulgarnim tekstovima su išli u korak sa vladajućom nomenklaturom koja je imala za cilj zaglupljivanje naroda zarad što lakše manipulacije.
Poučeni njegovim iskustvom, politički naslednici nisu odustali od kulturne politike koja je davala izuzetan rezultat u praksi, iako se deklarativno većina političara jasno ograđivala od te vrste muzike. Današnja Srbska narodna muzika ima tendenciju da razvojem određenih muzičkih oblika , sadržajem i oblikom odigra dvostruku ulogu. Iz tog razloga u izradi pesama učestvuju različiti kompozitori, različitih pravaca i ukusa.
Muzika i njena forma izražavanja ide u korelaciji saljudskom psihom. Melos i ritam su krucijalni čionici koji iskazuju dubinu ljudske psihe. Na osnovu tekstova, ritma, melodija, impulsa koji prate određenu pesmu možemo jasno da zaključimo kakav je temperament određene grupacije koja sluša tu vrstu muzike.
Analizirajući prosečnog slušaoca dok sluša ovakvu vrstu muzike, šta možemo da pomislimo? U kakvom duhovnom i psihičkom stadijumu se nalazi nacija koja preferira ovakvu vrstu muzičkog žanra. Kako bismo objasnili psihološki profil današnjeg slušaoca, moramo za trenutak da se vratimo u prošlost kako bi pogledali kako je tada izgledala muzika i na koji način se reflektovala na prosečnog slušaoca. U čemu je ta suštinska razlika između srbske narodne muzike nekada i sada. Kakve osobine i osećanja je nekada budila muzika, a kakva osećanja budi danas?
Tokom slušanja stare srbske muzike, kao i njen način izvođenja imala su za cilj da probude najdublja osećanja koja su se vekovima akumulirala u prosečnom Srbinu. U osnovi tu spadaju nagomilana osećanja koja se manifestuju kroz neku vrstu tuge i žalbe. Nesrećne okolnosti pod kojima smo živeli u prošlosti odrazile su se do te mere na kreiranje muzičkog ukusa i pravca, da je prosečan Srbin putem muzike tražio način da se oslobodi onoga što mu se vekovima akumuliralo. Prosečnom posmatraču koji nije upućen u dešavanja vezana za našu prošlost način na koji slušamo muziku deluje kao neka vrsta perverznog i mazohističkog uništavanja sebe. Taj melanholični ton pune čežnje, derta, žala, ljubavi i tuge je upravo jedan od sastavnih delova naše mentalne strukture. Način na koji se ispoljavaju osećanja, facijalna ekspresija, gestikulacija i mimika direktno su pod uticajem tonova koji emituju instrumenti i teksta koji iznosi pevač. Upravo je muzika taj faktor koji jasno objašnjava o kakvim ličnostima se radi. Najlakši način da se sagleda ličnost i karakter jednog naroda upravo je muzika koju sluša i način na koji je on doživljava.
Temelj našeg narodnog melosa je bol. Običan slušalac obično pokazuje ličnost koja pati, u kojoj se nalazi toliko bola i tuge da je prosto pitanje trenutka kada će da eksplodira. Uz to često možemo primetiti plač kao sastavni deo jedne pesme, a i sastavni deo facijalne ekspresije kojuslušalac emituje. Posmatrajući slušaoca punog bola uočavamo da se on apsolutno saživeo sa njim i da identifikujući sebe sa tekstom koji sluša pokušava da ga se oslobodi. Svesno ili nesvesno on dodatno raspaljuje osećanje bola u sebi da još više upada u njega.
Pesničke note koje prate tekst potpomažu dodatno da kada pomislimo da smo se oslobodili bola kao sastavnog dela naše duhovne interpretacije pesme koju slušamo, on se još više širi u nama da se vremenom pojavljuje osećaja njegove beskrajnosti. Te pesme koliko delovalo čudno nas muče, ali što nas one više muče mi im se više predajemo.
Srbska Narodna Muzika Danas
Ono što se danas popularno naziva narodnom muzikom je samo rudiment prošlih vremena. Specifičnost današnje muzike oslikava se kroz neartikulisane krike koji često prate ustaljenematrice pravljene po određenom šablonu. Deranje, lupanje, krici su samo deo našeg novog folklora koji bude dijametralno drugačiju vrstu emocija u odnosu na staru srbsku muziku. Tekstovi su do te mere trivijalni i banalni da se često stiče utisak da glavni kreator novog muzičkog pravca ima samo jedan cilj, a to je da do kraja oskrnavi narodni melos. Većina slušalaca izbacuje histerične krikove koji često prate na početku pasivna, a na kraju otvorena agresija. Iz tog razloga, često manifestacije gde se upražnjava ovakav stil muzike prate incidenti koji neretko imaju nesrećan završetak. Ponos, viteštvo, heroizam, stid i ljubavna žrtva, zamenili su jeftini prostakluk koji se prosto utrkuje kako da što više omalovaži one osobine na koje su se nekada gledalo kao na istinske vrline, i pretvori ih u najgore ljudske slabosti. Često su praćeni erotskim aspektom kao sastavnim delo našeg etnosa kao nezaobilaznim delom našeg folklora. Za razliku od današnjih pesama punih vulgarizama i jeftine erotike, stara srbska muzika je na krajnje suptilan način oslikavala erotsku komponentu našeg čoveka.
Danas je sinonim za narodnu muziku polu- gole pevačice koje pokušavaju da svoje muzičke nedosatke nadomeste eksplicitnim seksualnim izražavanjem. U starim vremenima smatralo se da kvalitet muzike oslikava duhovno stanje jedne nacije. Ja ne smem ni da zamislim u kakvom smo mi duhovnom rastrojstvu kada slušamo pesme u kojima se otvoreno glorifikuju: erotika, kriminal,banalnost i lažna sentimentalnost. Šta možemo da očekujemo kada vidimo da generacije stasavaju identifikujući se tekstovima pesama koje im se serviraju u medijima? Prihvatajući nametnuti obrazac, bez neke vrste kritičkog mišljenja, postajemo svedoci odrastanja „teletabiranih“ generacija koje su formatirane po novom principu da sve ono što se nekada tretiralo kao nakaradno, danas gleda kao opšte prihvaćeno i normalno. Plašim se da će u budućnosti trebati mnogo energije kako bi se izvršila revalorizacija kompletnog sistema, a da mi za to nećemo imati dovoljno kapaciteta.
Srbska- (prava autora M.M.B. da se izrazi po nahođenju van gramatički zagovorljivih principa)
Piše: Matija Mićić Bućić