Rijaliti Srbija ili kako bi mi saznali kakvo je društvo,…
Džordž Orvel stvarajući svoje kapitalno delo 1984. nije ni slutio da će sve što je napisao poslužiti kao inspiracija za nešto još ekstremnije od onoga o čemu on piše. Sve je počelo sa ,, Velikim Bratom“ koji je ustvari metafora za totalitarni sistem u kojem čovečanstvo danas živi. Poslednji primer nedostatka bilo kakve vrste slobode je Kina. U Kini imate standardan šablon ponašanja, nametnut od strane države, koji se posebno boduje. Ako ne poštujete pravila, dobijate negativne poene, koji vam onemogućavaju normalan rad i funkcionisanje u društvu. Pod tim se podrazumeva, zabrana zaposlenja, zabrana korišćenja prevoza, odlazak u bioskop i slično. Vremenom, ako rešite da se korigujete, da promenite način ponašanja, država Vas vremenom nagrađuje postepenim reintegracijom u sistem. Za sada u drugim državama, nije tako ekstremno, što ne znači da usled pojave Korone, ne iskoriste istu kao i Kinezi zarad totalne diktature.
Kakvo je stanje u Srbiji?
Srbi kao narod imaju jednu osobinu, koja je dobro definisana jednim citatom iz filma: Montevideo Bog te video, mi Srbi po usvajanju novotarija prednjačimo u odnosu na ceo svet. Ja bih na ovo još dodao, ne samo usvajanja, već i unapređivanja istih u cilju dovođenje uvezene pojave do savršenstva.
Nakon pojave ,, Velikog Brata“ u Srbiji, glavni kreatori medija u Srbiji požurili su da naprave emisiju koja će biti neka vrsta napredne varijante velikog brata. Stvaraju Farmu i Parove, i kao poslednju emisiju na zadatu temu, Zadrugu.
Kreatori emisija učestvuju u stvaranju lepotnih idela. Muškarci moraju biti: nabildovani metroseksualci koji se obavezno depiliraju. Žene već idu u drugu krajnost: pačija usta u kombinaciji sa prednjim i zadnjim atributima takođe nastalim usled veštačke intervencije.Odabir učesnika u zadruzi je manje više sličan kao u prethodnim emisijama, i čine ga dve grupe učesnika.
Prva grupa su bivše zvezde koje ulaskom u ovu vrstu programa pokušavaju da povrate karijeru.
Druga vrsta su oni koji žele da postanu zvezde, ali nisu znali na koji način da se afirmišu u javnosti.
Koncept je naravno isti, prostakluk, nasilje i prostitucija kao idealan obrazac ponašanja. Akteri koji upražnjavaju takav sistem vrednosti, tokom konflikta drugih članova u kući arbitriraju između zaraćenih strana i žele da pokažu javnosti kako su u stvari oni izuzetno moralni ljudi, visokih skrupula koji moraju tako da se ponašaju jer zaboga sagovornik samo tu vrstu razgovora razume. Na sve to daju sebi za pravo da kreiraju neke nove oblike i forme u srbskom jeziku, koji do sada nisu poznati. Tako da sam imao prilike da čujem za sintagmu ,, psihički neobrazovan“ , ma šta to značilo, i za autovanje. Termin autovanje sam kasnije saznao, jedan od aktera je objasnio, da je to prihvatanje, tj. samospoznaja da ste homoseksualac. Kako tvrdi izvesna Elvira, koja je upotrebila dati termin, ,, dođete kod mene na autovanje, ja Vam kažem da li ste homoseksualac, i kako možete sebi to na najlakši način da priznate“.
Bitan segment ove emisije su njeni pratioci. Tokom otvorenog studija, imao sam prilike da čujem ljude različitih starosnih i obrazovnih struktura koji su se javljali i postavljali pitanja učesnicima zadruge. Čak im je u nekim slučajevima i to bilo malo, pa su po uzoru na pobednika Zadruge oformili neko nezavisno udruženje pod imenom ,, Lunatori“ koje podržava njenu ljubav sa jednim od učesnika a to je izvesni Marko. Između ostalog postarali su se da ovo ne bude tužno, već smešno ističu kako je ljubav dva učesnika jednog takvog programa, parametar ljubavi po kojoj treba mladi ljudi da se rukovode u Srbiji. S obzirom da nemamo nikakvo obrazovanje iz porodice i škole, ne bi me uopšte začudilo da buduće generacije umesto srbskih lirskih pesama, pesama naših proslavljenih pisaca iz prošlosti stvarno prepričavaju kako su se dva učesnika jednog programa ludo voleli.
Pomno prateći izlaganje slušalaca, nisam mogao da se otmem utisku koliko oni poznaju privatan život tih ljudi, i koliko se prosto identifikuju sa njima. Kako sam razumeo, oni su se saživeli sa učesnicima rijaliti programa, da su saznali sve o njima, o njihovom privatnom životu i o bliskim ljudima iz njihovih okruženja. Dok se oni svađaju oni su advokati, sudije ili tužioci u skladu sa simpatijama, tako da se život ukućana prelio na celokupnu Srbiju koliko sam imao prilike da čujem. Zapitao sam se u jednom trenutku, da li ovi ljudi imaju privatan život? Da li je njihov smisao života šta drugi rade? Da li taj široki auditorijum koji ovo prati poseduje neke skrupule u životu? Nije mi trebalo dugo da shvatim da je reč o apsolutno istoj branši ljudi. Kako bi uopšte mogli da se oduševljavaju jedni drugima da nisu isti. Naravno, po ko zna koji put sam se razočarao.
Zaključak, na osnovu mog kratkog osvrta na programe koji po svim zvaničnim statistikama imaju ubedljivo najveću gledanost, shvatio sam sledeće. Da su sve emisije u suštini, personifikacija celokupnog duševnog i kulturnog stanja u kojem se mi kao društvo nalazimo. Da su sve one osobine koje su vekovima tumačene kao negativne, danas poprimile epitet i obrazac pravog stila ponašanja. Da nam je sistem vrednosti toliko nizak, da nije ni čudo što ovakvi opskurni programi dominiraju naspram kulturnih emisija, kojih uzgred budi rečeno i nema. I ako ih ima, možemo ih videti samo na određenim kanalima, u vreme kada gledanost opada ili gledaoci prate nešto drugo.
Što se tiče političara, mislim da svakoj političkoj frakciji, koja figurira u ovakvom sistemu odgovara ovakav vid programa. Kako bi drugačije mogli da nas ubeđuju da je ovaj sistem idelan, kada bi javnosti dali priliku da čuje i nauči nešto novo. Žalosno je da kao društvo nismo evoluirali i da će koncept ( hleba i igara) uvek davati plod koji se od njega očekuje.
Matija Mićić Bućić