Kontrola uma ili koji to pilot vozi ovo moje zemaljsko vozilo? Fascinantan podatak dolazi od onih koji su dugo u saobraćaju to jest voze svoje četvorotočkaše. Nakon samo par godina vožnje stiče se rutina, prilikom tog manevra telo se uključuje na autopilota. Znači mašinska i rutinska obrada podataka od strane centralnog nervnog sistema dozvoljava pravom pilotu da odahne.
Ovaj primer je zapravo činjenica koja nas tera da pomislimo koliko je naše telo pametno. Ušteda životne energije prilikom vožnje, kuvanja, seckanja, pranja, kupanja, razgovora,… Da li smo se suviše prepustili autopilotu? Koja je to donja, a koja gornja granica dozvoljenog manevrisanja pod „sleep mode“?
Ako imamo u svom podsvesnom umu informaciju da svest kreira. Gde je onda ta svesnost? Mi smo potpuno na leru, radimo po inerciji. Nema mišljenja, sve je mehanika. Plašimo se bio robota, a zapravo smo idealna slika i prilika toga. Mi smo oličenje programiranih mašina, koje ustaju u tačno vreme, putuju pod režimom auto pilota, razmenjujemo pozdrave automatski. Jedemo, spavamo, radimo, dišemo, mislimo automatski,… Šta je to do naše svesti? Šta smo to mi danas uradili sa punom koncentracijom i sve prisutnim fokusom.
Mnoge tehnike programiranja mozga zapravo kazuju da u tome leži sva logika. BITI PRISUTAN. Da li smo mi prisutni? Odsutni smo svo vreme, samo figuriramo u svakodnevici.
Kada ste se zadnji put istuširali i osetili svaku kap vode koja vam je pala na telo? Kada ste svaki zalogaj hrane osetili pod jezikom? Ta tekstura testenine, kiselo- slani ukus, i moćna aroma kurkume. Dok ste sekli čeri paradajz da li ste imali potpunu kontrolu nad time. Ili je ipak sve odrađeno poput mašine? Zašto sve prepuštamo slučaju ako znamo da je moć u sadašnjem trenutku?
U prilog mehaničkog rada, govori nam i činjenica da se mnogi dok jedu- prejedu. Mnogi se dok piju- prenapiju ili opiju, mnogi dok slave- preteraju,… Nema mere, granice, kontrolisanosti. Ne slušaju se potrebe unutrašnjeg govora, sve je podređeno trenutnoj odsutnosti. Zašto se u bitnim knjigama pominje ta mera, umerenost, nikako prezasićenost. Svaka čaša koja ima dovoljno mesta, kada se tekućina nalije je sigurnija od one u kojoj se sve preliva.
Kontrola uma je zapravo tehnika u kojoj preovlađuje- sada. To je onaj dar kosmičkog stvaranja u kome je dozvoljena svaka promena. Takve promene su uočljive, vidljive, osetne,… U trenutnim delanjima moć je srazmerna čudima. Međutim mi smo od takvih manevara udaljeni eonima. Po navici dok šaltamo kanale na televiziji (to radimo mehaički, naviknuto) tražimo nešto da se ne setimo. Nego eto gledamo u sadržaj koji nam ubija taj unutarnji nadražaj. Poziv iz nutra, onemogućen je od strane nas spolja. Autopilot javlja da mu je dosadno, promeni kanal da ne postane prekasno…