Spomenici kao i njihov nastanak ne možemo jasno determinišemo.
Svaka, epoha, vlast i država kroz prošlost su tražili neku vrstu lične identifikacije kroz podizanje spomenika. Najčešće je ta identifikacija usko povezana sa ideologijom, pogotovo u zemljama kao što su Srbija i Rusija gde je izuzetno izražen kult ličnosti. Čak šta više, nekada se ide u krajnost da se određene ličnosti glorifikuju i dižu na stepen božanstva.
Svedoci smo u poslednje vreme kako se podigla velika fama oko podizanja spomenika velikom srbskom županu Stefanu Nemanji. Tokom daljeg izlaganja nemam nameru da opravdavam ili negiram postavljanje spomenika ovakvog tipa, već da pokušam da dokučim naš odnos prema njima.
Nakon završetka drugog svetskog rata komunistički vlastodršci u cilju opravdanja svojih dela u idealizacije pripadnika svog pokreta krenuli su za masovnim podizanjem spomenika duž različitih lokaliteta. Tako da na putu od Vardara pa do Triglava imamo takvu hiperprodukciju spomenika da bukvalno ne postoji pedalj zemlje na koji nije postavljen bar neki spomenik. Uz idealizaciju samih sebe, spomenici su trebali da posluže kao svojevrsni podsetnik kako mi ne bi danas bili živi da nije bilo kpj i partizana. Nekada se ide toliko daleko, da su nas u školi učili da povjest Srba počinje od Drezdena i pojave KPJ i da mi kao narod uopšte ni nemamo povjest , i da njima treba da budemo zahvalni što su nam sve to obezbedili. Uz konstantnu strahovladu kojom smo bili izloženi, strah koji smo imali prema policiji u partiji, logično da smo se plašili i spomenika zato smo imali kakvo takvo poštovanje.
Nakon dolaska demokratije, procesa prolaska kroz tranziciju koja koliko imam prilike da vidim nikada se neće završiti, stvari se menjaju.
Isti oni koji su štancali spomenike svojim partizanskim idolima, kao neki čim pokajanja kreću sa podizanjem spomenika znamenitim ličnostima iz naše prošlosti. I sada, svako ima pravo na pokajanje i iskupljenje, samo se postavlja pitanje kako se mi kao narod ophodimo prema njima?
Tretirajući pojam sloboda kao dozvolu da možemo da radimo šta nam se prohte, da pritom ne snosimo nikakve konsekvence. Duboko ukorenjeni nihilizam koji krasi našu ličnost kroz prošlost, manifestovao se kroz devastiranje spomenika. Ne poštujući ličnost ili grupu ljudi koja je na njima, sve svoje frustracije i nezadovoljstvo manifestujemo kroz pisanje grafita, ismevanja i ponižavanja.
Poslednji u nizu incidenata koji se dogodio, zbog kojeg sam inače i krenuo ovo da pišem je ismevanje spomenika 1300. kaplara iz Užica. Dečak u srbskom uniformi, kao svojevrsna personifikacija 1300. kaplara doživeo je izuzetno poniženje čega se ja izuzetno stidim, prosto me je sramota tuđe sramote. Nemam nameru da objašnjavam šta predstavlja jedinica 1300. Kaplara , njena uloga i funkcija, već da podsetim da nama prosto nije ništa sveto. Komunističke spomenike nismo smeli da diramo, plašimo se UDB-e i zatvora. Kada se na to doda kako je mlađim generacijama usađeno od strane roditelja kako se u to vreme lepo živelo, spavalo na klupama i švercovalo iz Trsta i Istambula dolazimo do zaključka zašto pokazuju određeni stepen poštovanja.
Danas kada smo svedoci ekspanzije nacionalizma koji apsolutno nema veze istinskim poštovanjem pravoh vrednosti, mi nismo u stanju da bar prema mrtvim ljudima pokažemo poštovanje. Kada se taj lažni kafanski nacionalizam ukomponuje sa manjkom kućnog vaspitanja i jasno izraženim nihilizmom, rezultat je između ostalog i osknavljen spomenik. Pitam se šta je počiniocima takvog dela bilo u glavi dok su to radili, i šta su osećali ujutru kada su ustali. Nama kao narodu je ukorenjena osobina da se hvalimo, ne smatramo da smo nešto uradili ako to nismo sa svima podelili. Tu dolazim i do pitanja šta su im slušaoci rekli kada su podelili ono što su učinili prethodne večeri?
Mogu da pretpostavim da je reč o standardnim floskulama, ,, brate bio si pijan“, kao i slične ohrabrujuće reči koje dobijaju današnje mlađe generacije.
U svakom slučaju ovaj nemili događaj je neka vrsta opomene i podsetnika da nas niko nikada neće ceniti i poštovati kada vidi kako se ophodimo prema sebi. Možemo mi večito da tražimo krivca u drugome, ali mislim da će nam kao narodu biti daleko bolje kada se suočimo sa svojim nedostacima. Samo u tom slučaju kao društvo možemo da krenemo napred i da gradimo jedan zdrav sistem u kojem će vladati jasna hijerarhija i poštovanje.
Matija Mićić Bućić