Home Bez Cenzure Однос Срба и Енглеза

Однос Срба и Енглеза

by Matija Mićić Bućić
odnos srba i engleza

Однос Срба и Енглеза често је са аспекта србског народа обојен изузетно негативним призвуком. Како волимо да сагледавамо ствари са позиције црно- бело, никада нисмо могли да докучимо њихов карактер.

У медијима ћете наичешће наилазити на стандардне стереотипе: пегави, инцестоидни, кљакави итд. Када све ово чујете просто се запитате како ми који смо све само нисмо такви, како њих карактеришемо, дозволили да будемо вечити губитници. Шта је то у нашој бити, да се вечито пежоративно изражавамо о некоме, кога притом са друге стране уопште и не познајемо?

Службени односи између Енглеске и Србије званично ступају 1837. године када је амбасадор Хоџис предао акредитацију србском кнезу Милошу. Било је контаката између Србије и Енглеске током средњег века, али они су претежно били спорадични и не постоје званични подаци о њима.Од 1837. године како смо успоставили билатералне односе, у већини случајева однос Енглеза према Србима био је изузетно негативан. Ко познаје повјесне прилике упућен је да су само Ирци у прошлости прошли горе од Срба.

Можда у томе лежи разлог због чега смо толико негативно настројени према њима. Али са друге стране када се узме у обзир да смо хрватима опростили Јасеновац, и да мазохистички патимо да будемо прихваћени од стране њих и да нам опросте што су нас клали, поставља се питање, зашто се не примени исти образац на Енглезе.

Зашто не ангажујемо расположиве ресурсе да критички и аналитички проникнемо у дух наших односа? Није да нисмо имали прилика које смо могли да искористимо да им се приближимо и покушамо да ревидирамо наше односе. У прилог нам је ишао догађај у којем је лично учествовала краљица Елизабета. Наиме, она је свим земљама које имају континуитет у  доношењу закона или устава поклонила по примерак Magne Carte Libertatum,  која би требала да стоји поред председника скупштине током њеног рада.

До данас ниједном се није нашла испред председника скупштине, чиме смо по ко зна који пут показали индоленцију како према другима, тако и према себи. Искрено, мени то више личи  на непоштовање.Са Друге стране  искуство које може да нам послужи је случај везан за Шкотску. Инспирисани филмом Храбро Срце, идентификујући се са Шкотима, видели смо референдум за одвајање од Британије као неку врсту шансе да кроз њих наплатимо наш душевни бол. Једна ствар на коју нисмо обратили пажњу, ради се о томе да није иста консталација снага данас и у средњем веку. Не постоји више анимозитет између Шкотске и Енглеске као некада, самим тим није реално да дође до одвајања. Када се на ту чињеницу дода да је Шкотска буквално у власништву Енглеза, превасходно у економском смислу, логично је да долазимо до закључка шта би за њих представљало одвајање.

Мислим да треба ова чињеница да нам послужи као пример да сентименталности просто нема места у политици. Да је само рационална перцепција политичких релевантна у међународним односима.Шта можемо да научимо од ЕнглезаВероватно због овог наслова многи Срби ће да ме осуде, јер забога шта то може од Енглеза да се научи?Сигурно једна од најбитнијих ствари које можемо од њих да усвојимо је унапређење аристократије. Осакаћени комунизмом и индоктринирани од стране истих сматрали смо и даље сматрамо да је свака потреба за унапређењем друштва апсурдна. Системски на све начине до данас спутавамо елитизацију друштва, тумачећи га као отворени напад на једнакост и самоуправљање. Не схватајући да једнакост постоји само по рођењу, никако по правима мазохистички спутавамо изградњу аристократије која би имала за циљ да буде носилац коренитих промена у будућем развоју србског народа.

Енглези поседују дом Лордова који заједно са краљем управља Енглеском.  Код нас је некада постојао сличан систем базиран на старешинству које је са највиђенијим представницима народа доносили круцијалне одлуке везане за народ. Исти тај дом Лордова је главни креатор комплетне политике, док доњи дом се бави стварима  које нису од примарног значаја. Тиме јасно показују да им је квалитет увек испред квантитета. Да су фокусирани на будућа дешавања на светској политичкој сцени и да не дозвољавају ниједну врсту изненађења. Једна мала дигресија по овом питању односи се на концепт Европске уније.Иако се сматрају једним од оснивача европске уније, они су решили да је напусте.Индикативно је да на основу политичког и  повијесног искуства, чим напуштају одређени савез јасно нам говори да је тај савез пред изумирањем.

Мислим да из њиховог примера на овом случају можемо да закључимо како ће да резултује опстанак европске уније.Надовезао бих се на још једну битну ствар у којој се дијаметрално разликујемо. Услед вишевековног робовања научили смо да се бавимо крајње небитним стварима и да их постављамо на пиједестал као да нам живот зависи од тога. Током турбулентних догађања везаних за политику и економију, ми смо више склони да се бавимо, зашто је Ђоковић избачен са турнира у Америци или да ли ће Звезда изборити пласман у Лигу Шампиона.

Тиме показујемо сву своју недозрелост и инфантилност. Ако претендујемо нас неко схвата озбиљно, морамо показати мало више поштовања према себи и почети да се бавимо стварима од којих нам живот зависи. Спорт као и друге врсте маркетиншке забаве које служе да скрену фокус са фундаменталних проблема треба оставити по страни.  Када се јасно позиционирамо и јасно поставимо циљеве биће нам далеко лакше као заједници да функционишемо у будућности. На крају нека нам речи Винстона Черчила увек буду звезда водиља у политици: ,, Не постоје пријатељи и непријатељи Енглеске, постоји само њен интерес.“

You may also like

Ostavi komentar