Identitet ili identifikacija, kolektivni ili individualni skup prepoznatljivih obeležja jednoga naroda ili osobe. Ako se identitet sagledava iz ugla kolektivnog, onda su to masovna obeležja koja čine jedan narod ili većinski deo društva. Egzibicijonisti bi rekli da smo mi, sada na pragu novog vremena i da za tim obeležijima nema potrebe. Sve ono što čini jedno nacionalno biće je dekonstruisano i bačeno u neku vrstu zaborava.
Iz nekog razloga većina još uvek misli da je uskraćena da dozna koji je to pravi identitet ovog našeg bića, na ovim prostorima. Neki ih čak prozivaju da su okoreli nacionalisti a neki da su ostali u nekim davnim vremenima. Jesu li? Možemo li mi uspeti kao narod da stasavamo među modernim svetom ako ne znamo ko smo? Umemo li se po pravdi voditi ako predstavu nemamo šta u sebi posedujemo?
Ako pođemo od toga da smo siročići i nemamo neku davnu istoriju, počeli smo kao došljaci na nekoj zemlji. Bez imalo ustezanja napravili smo sve ono što se možda i nije očekivalo od nas. Naša kolevka, majka zemlja, sa ovih prostora nam je ustupila deo njene teritorije. Mi smo bili, bez zemlje, bez nacionalnog i duhovnog tela. I kao takvi krenuli smo da postojimo negde na polovini ovoga vremena, koje teče upravo sada. A šta ako nije sve tako?
Šta ako u nama samima teče dovoljno one iskonske krvi, i potrebno je samo da se prisetimo- Ko smo?, da bi živeli bolje. Poigravanje sa identitetom možda zvuči malo i smešno, propagandno- Zašto bi to nama, neko, negde radio? Koja je korist od toga ukrasti narodu pravo ogledalo? I kao kompenzaciju ponuditi mu sve ono što je ružno i osuđujuće.
Mi smo u današnjici svedoci jednog novog fenomena, selektivnog pamćenja i još selektivnijeg učenja. Sve ono što je iznedrila ova zemlja kroz učene individue biva zanemareno ili nekom drugom dato. Učenje o postanju nije potreba da se zna, kako bi se pružila valjanja diskusija. Učenje je potrebno radi puštanja korenja jednog naroda.
Oduzmimo detetu pri rođenju mogućnosti spoznaje prirode, samokritike, uočavanja, učenja, oduzmimo mu sve pa čak i mogućnost slušanja govora. Da li će tako izolovano biće umeti da snagom svoje intuicije spozna svrhu? Njegovo divljaštvo biće toliko veliko da će nadjačati sami vapaj intuicije i krenuti u primitivne spoznaje. Jesmo li mi dete koje je ostalo bez tih mogućnosti?
Mi smo dete koje je puno puta ne menjajući mesto boravka emigriralo, cepalo se, plakalo, krvarilo,… Mi smo dete oteto od sopstvene majke koja je postala maćeha. Maćeha je možda još gore prošla, venčavaše je i udavaše za mnoge, a ona se nije opirala. Nije ona megalomanski nastrojena, ume ona i sama ali je valjda večiti interes da bude uz nekoga. Nikada svoja, nikada onako iskonski narodska, već uz nekoga.
Nikada majka ne dozvoljava da joj dete ruše i lome, čupaju i kidaju, a posle ga pomaže i obnavlja. Mi smo dete koje vazda vaskrsava i bori se da sazna identitet i sačuva ga od zaborava. Da li trebamo srušiti sve temelje do sada sticanog znanja? Da li mi trebamo uopšte da se pitamo? Ako smo toliko udaljeni od suštine, šta nas to zapravo moli da se setimo? Ako kolektivni identitet, kao biće, kao egregor zamre,… Ko preuzima odgovornost i vraća sve u ravnotežu? Posle svih nedaća i prepreka, bolesti i ratova, obmana i oduzimanja, ipak nas nešto čuva ali nas i iskušava.
Ako samo to saznanje preispitamo, biće nam dovoljno da se setimo…
Irena Marinković