Home Intervju Staša Brajović – Intervju

Staša Brajović – Intervju

by Irena Marinković
Imala sam privilegiju da razgovor vodim sa Stašom Brajovićem, čovekom, koji je umetnost, posao i ljubav spojio u celinu. Kada on priča o uspesima, stvaralaštvu i poslu sve izgleda tako lako. Možda i jeste suština u tome ako radimo ono što nas ispunjava mi tečemo zajedno sa tim. Opuštena atmosfera, sećanja, anegdote i svašta po nešto…

Kako bi opisao srpsku muzičku scenu i gde je tu tvoje mesto?

Staša- Srpsku muzičku scenu, iskreno ne pratim. Slabo gledam televiziju, medije uopšte slabo pratim tako da se može reći da sam malo van toga. Meni se dopadaju one muzičke vrednosti koje danas nažalost isčezavaju. Dopadaju mi se pesme koje govore o moralnim temama, ljubavi a ne one gde se peva o nekim temama koje su nažalost danas realnost. Sebe doživljavam kao da sam van muzičke scene jer moje pesme nisu po tom današnjem „trendu“, već su to pesme posvećene čoveku. Pesme govore o mom trenutnom raspoloženju, emociji,… ja nisam na sceni zarad popularnosti. Iskreno postoji snimak gde sam igrao uz jednu numeru Jelene Karleuše, i taj snimak je popularniji bio u medijima od bilo koje moje pesme. (smeh)

Šta te inpiriše dok stvaraš?

Staša- Dok stvaram svoja dela, inspiraciju pronalazim u samoći. Živim sam i umetnost uglavnom dolazi kada sam potpuno osamljen, činimi se kao iz dosade. Kada se osetim tako, uzmem gitaru i napravim pesmu, tada se osećam blagosloveno i mirno, kroz mene tada protiče radost.

Koliko na tebe uticaj imaju prostor i okolina dok komponuješ i pišeš?

Staša- Prostor i okolina imaju dosta uticaja na moje stvaralaštvo. Na primer: Dok nešto kuvam i pripremam jelo ja tada komponujem i pesmu. U mom dnevnom boravku su nastale skoro sve moje pesme, na jednom kauču su nastale svi stihovi. Probao sam da komponujem i na drugim kaučima u stanu ali samo je ovaj „magični kauč“. Kada sviram gitaru, ja se zagledam u jednu tačku i sama inspiracija protiče kroz mene.

Da nisi muzičar bio bi…

Staša- Ima puno zanimanja koja mi se dopadaju i morao bih mnogo da se zamislim da bih ponovo doneo konačnu odluku. Iskreno pada mi napamet- žigolo( smeh,smeh smeh)…Mislim da su žene u Srbiji uskraćene za ovu vrstu delatnosti, dok muškarci toga imaju na pretek. Eto koraka ka ravnopravnosti. Možda bih bio dobar u tom poslu pošto nema konkurenata. Mada je to i naporan posao ali što se mora nije teško. (raspoloženje ekstra)

Kakav je tvoj savet ljudima, da li da rade ono što vole ili…

Staša- Naravno da mislim da čovek treba da se bori da radi ono što voli jer je jedino tako ispunjen iz nutra. Nažalost danas smo primorani da radimo poslove koji nas toliko i ne ispunjavaju ali to ne znači da makar iz hobija ne možemo raditi nešto što nas čini celim.

Koje nagrade i priznanja su ti najdraži?

Staša- Pored mnogobrojnih nagrada i priznanja publike, najveće nagrade su mi što znam da sam: Prvi album posvetio majci, to je kod nje izazvalo radost i ushićenje Drugi album sam posvetio jednom velikom čoveku i prijatelju. Za taj album najveća nagrada mi je njegovo priznaje rečima:Staša, pesme su ti zaista lepe. Tako da jedna iskrena rečenica meni jeste i najveća nagrada.

Koji su ti dalji planovi u karijeri?

Staša- Ništa u životu ne planiram pa ni karijeru,…Ispunio sam neke svoje ciljeve, izdao dva albuma sa ukupno 93 pesme. Sada radim na drugim pesmama, pišem i komponujem. Kod mene je sve neplanski i spontano i smatram da tako najviše dajem sebe.
Šta tebe čini potpunim u karijeri?
Staša- Karijera, ja i iskrenost. Mislim da me je ta iskrenost u stvaranju i bodrila kroz celokupnu moju karijeru. Nema kalkulacije, brige ili nečeg drugog da li će se to svideti nekom ili ne. Jednostavno stvaram, i pratim moja trenutna osećanja- tuga, radost, energija,… Sve su to začini mojih mesama, tužne pesme sam stvorio u trenutku tužnih dešavanja. Retko ih slušam ali služe mi kao sećanje iz kog izvlačim pouku.
Jedna anegdota sa putovanja.
Staša- Setio sam se jedne i jeste malo kako bi se reklo bezveze ali kada ste me naveli moram da ispričam. Imao sam oko 18 godina, i drug koji je tada bio vozač kamiona često me zvao da idem sa njim na put. I tako smo mi često putovali sa njegovim kamionom svuda. Jednom ja zaspim na suvozačkom mestu i probudim se u jednom trenutku a druga nema. Bacim pogled kroz retrovizor i vidim ga kako sedi pored gume kamiona, Shvatim u sebi da je sigurno pukla guma i da je on menja. Sačekam ja desetak minuta ali on i dalje sedi u istom položaju i ne čini ništa kako bi promenio oštećenu gumu. Kada mi je nakon par minuta on zapravo objasnio šta radi, ja sam se smejao dugo, dugo,…Pošto kamiondžije imaju duge trase puta, moraju se snači oko potreba koje ih snalaze. Tako je i on odsekao plastičnoj kanti dno, navukao mantil da prekrije kantu i izgledao je kao da sedi pokraj gume i majstoriše. Detalje baš neću ispričati skroz ali znam da su čitaoci maštoviti i da će kroz smeh shvatiti poentu. Naravno njegov izum sam prepričao svima i svi su se smejali isto kao i ja svakog puta kada se setim toga.
Zahvaljujem se Staši Brajoviću na saradnji prilikom intervuja i naravno hvala za darovanje osmeha.
Irena Marinković

(izvor Media Group)

You may also like

Ostavi komentar