Pre nego što sam rešio da iznesem moje viđenje Mostara kao grada, i ljudi koji u njemu žive, pustio sam da mi se par dana slegnu oseaćanja. Time sam želeo da dam što objektivniji sud tako da prosečan čitalac neće moći da oseti pristrasnost tokom mog izlaganja.
Već duže vreme planirao sam da posetim Mostar, nekako okolnosti mi nisu išle na ruku tako da sam odlazak uvek odlagao za neko drugo vreme. Mislim da se nije dogodilo ovo što se dogodilo oko epidemije o kojoj se neprestano priča, da nam prostor za kretanje nije ograničen, verovatno bih nastavio da odlažem posetu Mostaru.
Tokom izlaganja neću se osvrtati na bazične informacije koje možemo uvek pronaći na internetu, već moj subjektivni osećaj grada i ljudi koji u njemu žive.
Prva stvar na koju obraćam pažnju kada dođem u neki grad su spomenici i fasade. Način na koji čuvamo spomenike kulture, kao i njihova fizionomija u većini slučajeva jasno pokazuju kakav ugled je uživao i kakav ugled danas uživa taj grad. Takođe bitna činjenica što se tiče u ovom slučaju Mostara je preplitanje više kulturnih uticaja, čime ovaj grad dodatno dobija na važnosti. Tokom obilaska grada primetićete uticaje otomanske imperije, habzburške monarhije i ambijentalnih kamenih kuća kao nezaobilazan detalj u Hercegovini.
Sinteza tristila u arhitekturi koji krase ovaj kraj, čine izuzetno lepu celinu koja dodatno doprinosi njegovoj lepoti.Što se tiče spomenika bazirao sam se na dve za mene bitne ličnosti koje su svojim delom ostavili jak pečat na kulturni razvoj Mostara krajem XIX i početkom XX veka. Reč je o Aleksi Šantiću i Osmanu Đikiću. Ova dva spomenika uz pravoslavnu crkvu i pravoslavno groblje su poslednji dokaz da su Srbi egzistirali na ovom prostoru. Nezainteresovanost lokalnih čelnika, nizak procenat srbskog življa i nedostatak podrške od strane matice doveli su dočinjenice da je srbsko kulturno nasleđe prepoznatljivo samo u malim fragmentima. Većina stanovništva bojažljivo će da Vam odgovori ako ih slučajno pitate nešto o njima. Kako sam imao prilike da primetim, na njihovu delatnost ne gledaju sa previše simpatija, iako često ističu dve njihove pesme ,, Emina“ i ,, Đaurka mila“.
Uz otvoreno ignorisanje pesnika čiji je plodotvoran rad proslavio Mostar, primetio sam još jednu stvar koja mi je zapala za oko, reč je o podeli koja vlada u ovom gradu. Zapadni deo grada pripada hrvatskom življu, dok u istočnom žive Bošnjaci, i ako niko sa sigurnošću ne može da tvrdi gde počinje i gde se završava granica između dva entiteta. Za prosečnog posetioca najlakši način da se orijentiše u kojem se delu nalazi su građevine, pretežno sakralnog tipa.
U istočnom delu, primetio sam dosta objekata iz perioda habzburške monarhije koji su potpuno ruinirani. Pretpostavljam da jedan od razloga zbog kojeg ne žele da obnavljaju zgrade iz tog perioda je strah da njihov deo grada ne izgubi orjentalni koncept.
Zapadni deo osim škole koja podseća na većnicu iz Sarajeva baštini drugačiji stil. Nadovezujući se na hrvatske institucije koje investiraju velike svote novca u deo gde je hrvatski živalj dominantan, stičete utisak u pojedinim momentima da nije reč o istom gradu.Konstantan rivalitet baziran na etničkoj i verskoj osnovi dodatno doprinose investicije iz Turske i Hrvatske koje na neki način dodatno zaoštravaju več narušene odnose. Smatram da su upravo te investicije koliko su dobre sa jedne strane , uspele sa druge strane da načine ljude koje tu žive lenjima. Da turistički i ekonomski potencijal koji poseduju ne razvijaju u dovoljnoj meri iz razloga što konstantno očekuju priliv novca sa strane. Često iz tog razloga primetićete nezainteresovanost tokom odnosa sa turistima, kao da im je sasvim svejedno da li će zaraditi novac tog dana.
Postoji samo jedan izuzetak koji ne možete da ne primetite kada dođete u Mostar, a tiče se skokova sa mosta u Neretvu. Momci koji stoje na mostu i animiraju turiste da plate za jedan skok često rade toliko napadno i navalentno da samim pristupom ne doprinose velikoj zaradi. Čak koliko sam primetio, njihov nastup je često do te mere kontra- produktivan da mnogi posetioci brzo odustaju od posmatranja tog famoznog skoka. Kada se na to doda letnja žega po kojoj je Mostar na daleko poznat, nije ni čudo da je retko ko spreman da istrpi sve što mu se servira za užitak koji ne traje duže od par sekundi.
U svakom slučaju i ako je Mostar svojevrstan teatar apsurda, nijednog trenutka nije izgubio na lepoti. Paradoksalna situacija koja je na snazi od kraja rata, i kojoj se ne nazire kraj nije uspela nijednog trenutka da naruši draži koje on emituje kada ga posetite. Celokupno stanje vas podstiče da mu se iznova vraćate jer u dubini duše znate da uvek ima nešto novo da Vam pruži što prilikom prethodne posete niste mogli da vidite.
Piše: Matija Mićić Bućić